Imunitet na pundravce

Sećam se kada je pre oko godinu dana prosula jogurt za vreme ručka. Namerno. Da li je moguće? Ručak je istog trenutka završen.  Pokušala sam čak i da je nateram da obriše to što je prosula. Kakva smešna ideja. Otišle smo u sobu da odspavamo. Dok je Dušika ušuškano sanjarila, u glavi sam odmotavala i premotavala ovaj događaj. Avaj! Koji minut tišine, po koji dubok udah i izdah, a nadasve posmatranje čiste ljubavi dok spava, otvori mi se srce i razbistri mi um. Zaslepele su me i zablentavile dve stvari:point finger

  1. Ideja o tome da znam bolje od Dušike koliko i čega ona treba da pojede („Popij barem još malo jogurta“, „evo, hoćeš još tri ili pet gutljaja?“)
  2. Usredsređenost na njeno ponašanje koje je bilo suprotno onome što mama smatra dopustivim („Tako da prosipaš hranu?!“ „E pa to je previše!“)

Ove dve ideje, izuzetno snažne i prisutne u datom trenutku, onemogućile su me da vidim:

  1. Dušika zna koje su njene porebe za hranom, koliko i čega joj je dosta;
  2. Dušika je rekla „Ne“ barem deset puta (na različite načine) pre nego što ga je pokazala;
  3. Dušika nije imala izbor.

Bilo mi je krivo. Bilo mi je još krivlje što sam joj tražila da briše jogurt koji je prosut zbog moje nepromišljenosti, a ne njenog hira. Istovremeno, nije bilo osećanja krivice. Naprotiv, preplavilo me zadovoljstvo zbog uvida.

Probudila se radosna i ja sam je radosno dočekala. Iskoristila sam pogodnu priliku u toku maženja i podsetila je na spornu situaciju. Izvinila sam joj se: „Nisam te slušala kada si mi govorila da ne želiš više da jedeš i piješ. Pogrešila sam. Prosula si jogurt jer je to bio jedini način da te čujem. Izvini“. Da li je razumela šta joj govorim? Zagrlila me tim malenim dvogodišnjim ručicama i rekla mi: „Nisam bila gladna“. Grlile smo se još dugo, uživale u bliskosti i druženju. A onda smo ručale. Dovoljno i raznovrsno.

Pre neki dan ponovo mi se potkralo: „Pa hajde, samo probaj“, a ona me je dočekala pitanjem: „Mama, a jel voliš ti testo s makom?“ „Ne“, odgovorila sam pomalo posramljeno, ali i zadovoljna njenim zauzimanjem stava: „Ako ja treba da jedem sve, zašto ti ne jedeš?“. „Imaš pravo, Dušika!“.

Bilo je, ima ih i biće još raznih situacija da Dušiku zaposednu takozvani pundravci. Tada se najnežnije i najmilije stvorenje na svetu pretvora u njazastrašujućije čudovištance. Onda je i mama na korak od toga da ljutu bitku bije, vatru da bljuje, gromove da baca. Srećom, pohranjuje u glavi jedan nauk na iskustvu pečen – biće da je opet sama prizvala đavola. Čime ovog puta? Možda suludom namerom da bude volja njena, možda time što je nedostajala, previše kontrolisala, bila fizčki tu, a u glavi i srcu ko zna gde, preterala s kritikom, objašnjavanjima, promašila signale kojima je Dušika ukazivala da je umorna, promašila signale kojima je ukazivala da želi više vremena sa mamom. Do beskraja tako. I obavezno dovraga.

misko_pundravci

Usput, jedna knjiga za preporuku

Već samo saznanje da pundravci svih vrsta dođu da alarmiraju kad je previše (ili premalo) jača mamin imunitet na pundravce. Jer ona zna da ti stvorovi koji je do silaska s uma mogu dovesti, Dušiki ne prijaju ništa manje. Pundravci zamaskiraju Dušku u tog malog vraga. Tada mami ne preostaje ništa drugo nego da što pre pronađe Dušiku ispod svih tih pundravarija. Zato ne obraća pažnju na ponašanje (o tome će misliti posle), već nastoji da uhvati Dušikin pogled, da je dotakne, da joj stavi do znanja – TU SAM, ne dam te ovim blesavcima. A pundravci, blesavci sve izazivaju dramu, akciju, te onog trenutka kad se mama i ćerka pronađu u zagrljaju, pogledu, poljupcima, tišini, napetost izvitoperi i pundravci naprosto puknu od muke. Tako jača Dušikin imunitet na pundravce.

EPILOG ili o imunitetu na osećaj krivice.

 

 

Advertisements

6 thoughts on “Imunitet na pundravce

  1. Čarapice каже:

    Predivan, predivan tekst! U poslednje vreme mnogo razmišljam o ovoj temi i razgovaram sa tatom. Pokušavamo da prepoznamo uzroke, pronađemo druge, mirne i blage načine pune ljubavi. Teško je i sve teže jer smo u, kako volim da kažem, tranzitnom periodu između spoznaje svojih mogućnosti, želja, potreba i razlika između to troje. Učimo, vežbamo, grešimo, padamo, popravljamo se. Izvinjavamo se. Ovaj tekst mi je baš legao tako lepo jer sam shvatila da nisam sama. Da nekad treba još dublje da pogledam, još bolje da razumem, još više da sačekam i razmislim. Hvala ti!

    Свиђа ми се

    • cecerlema каже:

      Nema na čemu, nadam se i drugi put :). Želja mi je bila upravo to da pošaljem poruku da nismo same i da nismo najgore mame, ako nismo najbolje, dovoljno dobre ili kakvim već epitetima se kitimo. Nije smak sveta ako se nekad ne razumemo, udaljimo, ne znamo šta radimo ili šta da radimo. Ja nekako sve volim da posmatram kao proces učenja, svaku situaciju, svaku priliku i mislim da me to, umesto u grižu savesti, vodi do „Aha“ doživljaja. Ali, iskreno, nekad prosto nemam kapacitet da se upuštam u pretrage. Tada mi je potrebno da se udaljim, da ne mislim i upravo mi to pomogne da vidim širu sliku.

      Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s