Kada je dete bilo dete

Kada je dete bilo dete mesec i kiša imali su pažnju koju zavređuju. Baš kao najmanja rupa na asfaltu i kamenčić kraj puta. Kišne bare! Događaj koji podrazumeva festivalsko slavlje. Kada bi samo moglo bez specijalne festivalske odeće – gumenih čizama i kabanice. Kada je dete bilo dete znalo je kako mirišu zemlja, blato i pesak i kako je uzbudljiv osećaj kada ti malena kišna glista golica dlan. Dok neko veliki nije uzviknuo „ne to“ i „bljak“. Kada je dete bilo dete osećanja su bila čista i legitimna. Smenjivala su se brzinom svetlosti i svako osećanje bilo je važno i snažno. Kada je dete bilo dete suze su prirodna pojava. One su stalno. One su POTREBA. Kroz suze deca rastu. Ne od kiše. Svet velikih preosetljiv je na suze. Kada je dete bilo dete govorili su mu „nije to ništa“ i „prestani“. „Evo ti petnaesti po redu plišani poni, samo nemoj plakati“. Kada je dete bilo dete zagrljaj ne menja sve, ali znači mnogo toga. Tu sam. Razumem te. Uz tebe sam. Možeš da mi veruješ. Volim te. U redu je. Kada je dete bilo dete oči su bile ogromne. Prostor za čitav kosmos i bezuslovnu ljubav. Kada je dete bilo dete imalo je moć da prašta, prašta, prašta. Posramljivanje, kritike, vikanje, neslušanje, nepristojna očekivanja, teret uzdizanja njegovog lika i dela do zvezda. Kada je dete bilo dete imalo je neutoljenu žeđ da ga, oni koje bezuslovno voli, vole samo zbog toga što je tu. Žeđ koja ostaje zauvek. Kada je dete bilo dete biti autentičan je k’o od šale.  Kada je dete bilo dete osećaj sebe je otkriće života. Reći NE, izreći ga lično, jasno, direktno, jer možeš, jer te NE štiti. To je umelo dete kada je bilo dete. Planulo bi u vatru radi DA sebi samome. U svetu velikih stvari se shvataju lično, a lične granice se traže i ponovo uče. Jer dete je često slušalo: polako, ne tako, ne možeš tone umeš, ne smeš, to nije lepo, ne budi, ponašaj se. Sve dok je od Ja jesam ostalo samo Ja. Razlika između Jesam i Ja široka je čitavu svesnost. Svet velikih je svet pravila. Skockanih. Raspoređenih u fioke. Upakovanih u kutije s mašnicom. A u kutijama svakavo nešto ništa. Pravila bez predumišljaja. Bez preispitivanja. Dete prirodno sledi jednu zakonitost – ja sam tvoje ogledalo.

Svet velikih je svet kontrole i igre moći. Strah – pritajena vodilja velikih. Njihov mod. A dete, kada je bilo dete, imalo je potrebu za rukom da ga vodi. Kroz put sazrevanja. Drhtave su i znojne ruke sveta velikih. Put sazrevanja je i njihov put. Kada je dete bilo dete svaka pahulja, mrvica hleba, svaka reč imala je istu vrednost, istu težinu. U svetu velikih reči se dele olako. Kao da ne ostavljaju rane. Kada je dete bilo dete ono nije umelo drukčije nego da BUDE. Manipulacija. Oklopi. Šminka. Oruđa sveta velikih. Deca ne znaju za to. Dete voli da se maskira, ali dete ne nosi maske. Za dete je cirkus egzotični doživljaj pod šatorom, ne svakodnevica. Živeti bajku je očas posla. Jer tamo još postoji nada da je svet velikih bezbedno mesto. I lakše je plašiti se duhova i čudovišta pod krevetom.

Kada je dete bilo dete biti u sada i ovde jedino je mesto u prostoru i vremenu. A ne tamo neka filozofija i nedostižnost. Reći volim te, reći ne sviđa mi se to, jer to tako jeste. I to je moglo dete kada je bilo dete. Nevino, iskreno, samo po sebi. BUDNO.

 

NEUSTRAŠIVO. RANJIVO. Imati dušu deteta jedino je imati koje čoveku treba. Ukrasti ili povrediti dušu deteta najgori je zločin protiv čovečnosti i najveća pretnja miru u svetu. Kada je dete bilo dete prisutna je suština. Živi se izistinski. Veliki su narasli tu i tamo u visinu. Manje ili više u širinu. Sve dalje od centra. Sve dalje od deteta koje su bili. Kada je dete bilo dete savršenstvo je imalo šansu. Samoostvariti se. Živeti mudro. Sve je to mogućnost. Ona se javlja se iz trenutka u trenutak. Svaki put kada se jedno dete rodi. Kada je dete bilo dete cilj nije uzbudljiv koliko otkrivanje, istraživanje, prevazilaženje sebe. Za to su potrebne suze. One drže u mestu. Na zemlji. Blizu sebi. Kada je dete bilo dete mod postojanja je igra. Radoznalost je njen pogon. Svaki kutak u prostoru, svaki trenutak u vremenu je igralište. Ali dete je prečesto slušalo: polako, ne tako, ne možeš to, ne umešne smeš, to nije lepo, ne budi, ponašaj se. Smernice uz koje je dete raslo. Prva godina. Dete je raslo sve više u visinu. Druga godina. Tu i tamo u širinu. Treća godina. Sve dalje od centra. Četvrta godina. Sve dalje od sebe. Godina peta. Dete nije imalo izbor nego da se preda svetu velikih. slikeKada je dete bilo dete njegova granica je tamo gde počinje odgovornost. Ona je u rukama velikih. Drhtave su i znojne ruke velikih. Kada je dete bilo dete najveća sreća je zvuk potpetica koje dovode mamu i tatu kući s posla. Biti zajedno. S najvećim veličinama sveta velikih. A u svetu velikih sreća stalno izmiče. Nikad nije dovoljna. Dete je raslo u krilu kulture. Pod krovom predrasuda. Tamo gde je pravilo da se pravila razlikuju za decu i velike. Veliki mogu da viču, dete ne. Veliki mogu da udare, dete ne. Veliki mogu da ne čuju, dete mora da sluša. Veliki govore: ne ne ne ne ne, a dete je kažnjeno zbog neću. Dete je raslo i poraslo, ali nikako da odraste. Oči su mu se smanjile. U njima više nema mesta za bezuslovnu ljubav, tek za koju zvezdu padalicu. Veliki teže prepoznaju sazvežđa i ne ide im orijentacija u prostoru i vremenu. Jer oni žive na raznim mestima, na čitavom kontinuumu vremenske dimenzije. Odsutnost je puls velikih. Jer jedanput kada su se otuđili od sebe kao deteta nisu imali kud nego da lutaju. Oni su u željama koje nisu ostvarili. U bolu koji nisu preboleli. U zamisli nekog boljeg sutra. U kajanju za nekim pogrešnim juče. U težnji da budu slobodni, u miru sa sobom i svetom oko sebe. Kao da nikad nisu imali velike oči s prostorom za ceo kosmos i bezuslovnu ljubav. Kao da nisu bili mudri po prirodi. Ranjivi i hrabri.

S one strane njihovog pogleda to dete još čeka da ga primete. Da ga uvaže. Baš kao i dete koje veliki drži za ruku. Kome čita priču pre počinka. Od kog se istina ne može sakriti. Jer DETE JE PRISUTNO. Kada je dete bilo dete učilo je da hoda, da izgovara reči, da ne preispituje dva plus dva. Da se navikava na strah, kontrolu i igru moći. A onda, da u toj igri nestaje. I nestajući da gubi šansu da odraste. Kada je dete bilo dete svojim spontanim postojanjem ukazivalo je velikima na put koji doseže bistrinu i svetlost. Ali u svetu velikih toliko je stranputica, da ne prepoznaju put kojim se raste izistinski. Veliki su zaslepljeni mnogim treba i mora. Ubrzaj, nije dovoljno dobro, nećeš uspeti, ne umešne smeš, ćuti, ne budi, ne iskači van šina, ne švrljaj preko linije. Zaradi više para. Sagradi veću kuću. Radi više. Budi produktivniji. Ako ne uspeš, ne vrediš. Svet velikih je svet dece s ranama. Dece koja su navukla oklope da zamaskiraju ranjivost. Uverene u to da je ona prepreka, a ne spas. S neutoljenom žeđi da ih vole samo zbog toga što su tu.

Velikima su se oči smanjile, ali još uvek mogu da se zagledaju u velike oči deteta. I da progledaju u odrazu ogledala. Da zaborave na trenutak sve uloge koje igraju u ovoj predstavi, obrišu znojnu šaku i čvrsto uhvate ručice podignute ka njima. Uperene da pokažu pravac kojim ne mogu same. Pravac u kom postoji sloboda od iluzije kontrole. Tamo gde je stvarnost. U barice. Do ranjivosti. Do trenutka u kojem je dete ponovo rođeno. Do šanse da svet velikih napokon odraste.

 

Inspiracija za tekst i preporuka za Maminih pet minuta: http://www.filmokaz.com/?p=211

Advertisements

4 thoughts on “Kada je dete bilo dete

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s