Šta vuk voli da jede?

„Mama, šta juk joji jede?“

„Šta vuk voli da jede?“

„Da.“

„Voli meso.“

„Da. Ne mene.“

„Ne tebe. Meso voli.“

„Jede puuuno, sje. Mojamo mi idemo kupimo.“

„Da, sve nam pojede, pa moramo da idemo da kupimo, da imamo i mi malo, jer i mi volimo meso, je l’ tako?“

„Da.“

I tako je zaspala. Slučajni slušalac pomislio bi da smo neka šumska porodica, porodica zečeva ili uplašenih jarebica, ali mi smo samo obična, ljudska porodica, čiji svi članovi, od najstarijeg do najmlađeg, vole da jedu. Kao vuk…

Pratimo doba dana i jedemo, mada još ne možemo da razlikujemo odgovarajuće termine za doručak, ručak i večeru. Jutro započinjemo šoljom toplog čaja i medom. Slede hlebovi u raznim varijantama, sa maslacem, sirom, pekmezom, medom, pavlakom, svinjskom  mašću, kokošijom mašću, u kombinaciji sa ukrasima poput mlevene paprike, onda je sve mnogo zanimljivije, i obavezno „da se zalije“ belim mlekom, čokoladnim mlekom (kakao-mleko), jogurtom ili kiselim mlekom. Ili su tu beli griz sa smeđim ukrasima, ili čokoladni griz sa belim ukrasima, varijanta zvezdano img_20161203_085003nebo, ili varijanta vidi, mama, kako ja lovim bele zekice… Za ručak čitav spektar supa i čorbica, crvenih, žutih ili belih, sa zvezdicama, kuglicama, ili kvadratima, ili babinim rezancima, važno je da sve ima svoje ime, onda prijateljskije klizi niz grlo… Nakon toga slede rezanci, krompir, spanać, blitva, grašak, boranija, kupus, pasulj, proso, sočivo i jupi meso, meso!, mada ponekad i ne želim meso, ali tako je lako „oprostiti“  ne želim kad je tako retko to ponekad… Ručak zapečatimo „nagradicom“, što je termin koji su deca uvela iz odnosa sa kucom, koji posle svake šetnje dobije nagadicu iz svoje kutije za kuce, samo što to u našem slučaju nisu kreker i koska, nego kocka čokolade za kuvanje, kolutić keksa, domaći kolač i sl. Večera bude prilika za oglede u kuhinji, bude raznih peciva, tvrdih, sec-sec meni mama, mekanih, gusenica, medica, parčića, mrvica, bude često žvaći pre nego što progutaš, pa opet zalivamo, moim jepo topjo mjeko; jaja, mogu sam ljuštim, mogu sama sec-sec, eto prilike za vežbanje; nekad da se iseče sve pod konac, nekad sami grizemo; palačinka, interesantno jelo puno iznenađenja, obično se odvije da se istraži čega to ima unutra, ali se onda i zavija kao puž, kao zmija; molim još, molim još, molim još… Koristimo i kašiku i viljušku, ponekad i tup nož, prste, jezike, ispijamo iz tanjira, čaša i šolja, hranimo se međusobno i delimo; nekad je od najveće važnosti i ko je prvi, a nekad onaj koji se najviše trudi da bude prvi, poslednji završi od previše priče o tome… Ako neko nešto neće, ostavimo sa strane, posle nekoliko sekundi se hoće, nema brige… Kuca, naravno, dežura ispod stoimg_20161129_175214la – po ušima i repu se vidi kakav nam je jelovnik bio tokom dana, dredovi od špageta, ispod brade tragovi kuvanog žumanceta, oseća se na sardinu…

Pratimo godišnja doba i jedemo ono što nam nudi priroda u određenom trenutku, što može da se nađe u bašti kod babe, na pijaci, u prolazu kod suseda piljara, što može da se vidi kroz prozor automobila dok putujemo, a i slaže se i sa pesmicama koje se uče u vrtiću, to je zabavno. Onda jedemo kupus i šargarepu kao zečevi, orahe, lešnike i pečeno kestenje kao veverice, ribu kao mace, batak kao dedin Žuća, golice, suncokret, nar i suvo grožđe zobamo kao koke, duvamo supu kao vuk, mljackamo kao tata…

Dok jedemo, na stolu su „posmatrači“, igračke koje su sa tim ciljem donesene tu, ili su se slučajno zatekle, one budno prate svaki zalogaj, i to je zabavno… Naš sto za kojim jedemo liči na poligon za igru memorije, zapamti šta je na njemu, zatvori oči i pogađaj – nemoguće img_20161016_110459je da ćeš ikad pogoditi sve…

Možda mi ponekad nedostaje da češće nešto skuvam, a da ne pazim da ne posečem četvoro malih ručica koje dohvate sve na kuhinjskoj radnoj ploči, baš bih želeo ovu šargarepicu, a naravno i ja!, i podigni me da vidim šta je u šerpi, a naravno i mene! – jer mlađa od dvoje malih usta uvek prave eho onoga što starija kažu, i sve se radi najmanje dvaput… Doći će i to vreme. Trenutno mi je tako lepo da na kraju dana na miru i u samoći popijem večernju kafu i da samo gledam kroz prozor u mrak, dok mali siti vukovi u svojim krevetićima broje ovce u snu, zadovoljni, jer su im sve na broju…